Da li vjerovati psima…???

Piše Alma Sarajlić

Ja sam jedna od onih koje grde, ponekad i psuju i pljuju, jer hranim ulične pse. To sam uvijek radila, a tek u posljednjih par godina to osudjuju, neki naravno. Neću polemisati o tom, ja ću nastaviti po svom sve dok…

Uglavnom, znam ja registrovane beskučnike iz reda pasa u svom komšiluku, fino se družimo, ja kupim nešto hrane, oni prvo čekaju da ih malo pomazim, a onda počne njihov objed, gdje sam ja suvišna. Neki dan, moj Žućo veselo dotrča do mene, svoju njuškicu gura pod ruku, repić maše lijevo desno i ja pravo u mesnicu. Kupim neku salamu, pileću , priznajem najjeftiniju, oni mi je uredno isjeku i ja put svog Žuće. Dam mu da jede, on pomiriše i opet mi se umiljava, ja iz ruke mu dajem da jede, on samo odmiče od te salame. Začudjena odoh svojim putem.

Sljedeći dan, sad već ne blizu kuće već na drugom kraju grada, ponovo neki slatki cuko odmara. Opet samo mesnica u blizini, ( a nije isti vlasnik kao u jučerašnjoj), tražim viršle, nema ali ima sudjukice. Kupim par komada, sve uredno, razdvojene, presječene na pola, ja cuku, a on ni mukajet. Mota se oko mojih nogu, podvlači glavu pod moju ruku, pa ga ja pomazih, ali sudjukice ništa. Sad već zamišljena i zatečena, sjetih se ja mačka Paše, dobro bio je kućna razmažena mačka, ali ni on nije htio da okusi neke salame, neka mlijeka, …Sestra i danas spominje, kad sam joj dala neku salamu da sam to popratila riječima -Paša neće da jede, možda će tvoji muški.

Eto sad kad cuke ulične ne jedu neku hranu, neko meso, pitam se šta onda tek mi jedemo…