Nobelovu nagradu danas mogu dobiti svi ali zašto je nije dobio Tito

Iako je jako želio da dobije ovu prestižnu nagradu, nije pomoglo ni lobiranje kod najmoćnijih ljudi sveta.

Tito

Međunarodna priznanja koja je Tito dobivao tokom života teško da se mogu pobrojati. On je jedina osoba iz Hrvatske koja je dva puta bila na naslovnici uglednog i uticajnog magazina Time, pozivali su ga i dolazili mu u goste najvažniji državnici sveta, ali jedino što je još želio da bi doista kompletirao svoj uspeh, bila je Nobelova nagrada za mir. To se ipak nije dogodilo, a najbliže ovoj nagradi bio je 1973. godine.
Lobiranje
Odluka da se lobira na sve strane donijeta je na državno-partijskom nivou 1972. godine. Tita je trebalo da predlože predložiti Vili Brant, njemački političar i državnik koji je i sam dobio ovu prestižnu nagradu godinu dana ranije, zatim indijska premijerka Indira Gandi, car Etiopije Hajle Selasije, bivši sekretar UN-a iz Burme U Tant, Habib Burgiba, predsednik Tunisa, kao i italijanski političar Pjetro Neni, predsjednik Finske Urho Kaleva Kekonen i predsjednik Svjetskog jevrejskog kongresa Nahum Goldman. Nažalost, ni ovo uticajno društvo nije bilo dovoljno da Tito dobije Nobela, a zašto se to nije dogodilo, opisao je u svojim knjigama autor najviše biografskih knjiga o Titu Pero Simić.
Cijelu akciju koordinisao je Rato Dugonjić, tadašnji potpredsjednik Predsjedništva SFRJ, a prema pisanju publicista Mila Gligorijevića, o tome je Vladimir Dedijer jednom rekao:
“Mene je pozvao Dugonjić i pitao bih li podržao Titovu kandidaturu. Rekao sam mu da ću podržati kandidaturu, ali da ga moram upozoriti na važnu činjenicu, a to je da Tito nije ni Jevrej, ni mason. A tu nagradu dobijaju samo oni.”
Ipak neuspeh
Milan Terzić zapisao je da je u povjerljivim dokumentima SSIP-a (Saveznog sekretarijata za inostrane poslove), akciju trebalo voditi diskretno, da u slučaju neuspjeha informacija ne dođe u javnost i zbog Titovog ugleda, ali i ugleda cijele države.
Titovu kandidaturu Komitetu za dodelu nagrade podneli su predsednik parlamenta Luksemburga Pjer Gregoar i predsednik Saveza učesnika pokreta otpora u Nemačkoj za vreme Trećeg rajha, Karl Ajbah.
Radna grupa SSIP-e morala je da izlobira i osigura glasove 30 najuticajnijih državnika i političara iz cijelog sveta, što nije bio nimalo lak zadatak. Međutim, 12. decembra 1972. godine u izvještaju radne grupe pisalo je da ‘još nije utvrđeno da li je Gregoar podnio službeni pismeni prijedlog.”
Le Duk To odbio nagradu
Svi najznačajniji jugoslovenski političari i diplomate dobili su zadatak da lobiraju i sakupe podršku, ali nije išlo.
Tekst Titove kandidature za Nobelovu nagradu pripremio je Đorđe Radenković, tadašnji spoljnopolitički komentator “Politike”. Ali na kraju su u službenoj kandidaturi ostali smo citati značajnih političara koji su lijepo govorili o Titu. Među onima koji su podržali Titovu kandidaturu bili su mnogi iz filmskog sveta –  Čarli Čaplin, Luis Bunjuel, Akira Kurosava, Lorens Olivije, Ingmar Bergman i mnogi drugi.
U zaključku radne grupe od 17. maja 1973. godine, piše: “Za sada se može zaključiti da postoji uočljiva disproporcija između predijloga i podrške našoj kandidaturi, koji su Nobelovom komitetu stigli od uglednih ličnosti iz sveta.”
U Oslu je 16. oktobra 1973. godine objavljena vest da su nagradu dobili američki državni sekretar Henri Kisindžer i vijetnamski revolucionar i političar Le Duk To, zbog smirivanja sukoba u Vijetnamu. Le Duk To je nagradu odbio jer, kako je rekao, “još se ne poštuju uslovi primirja.” Narednog dana “Politika” je objavila ovu vest na trećoj stranici, bez ikakvih informacija o Titovoj kandidaturi.
Koštao ga sukob s Izraelom
Prilikom glasanja za Tita, rezultat je bio 2:2, a presudni glas bio je onaj predsjednice Komiteta, koja je sasvim neočekivano glasala protiv jer je bila udata za Jevreja i nije mogla da oprosti Titu što je stao na stranu Arapa u sukobu s Izraelom.
Ali, iza Titovog, prema Dedijerovom mišljenju, krije se i propust što se lobiralo i kod SSSR-a, a to je izazvalo negodovanje zapadne štampe i zapadnih političara. “New York Times” je ovu podršku okarakterisao kao podršku antiameričkim težnjama SFRJ. Osim toga, i u pokretu nesvrstanih je imao problema jer je Nobelovu nagradu želio i Hajle Selasije.
Organizacija srpske emigracije u Americi – Srpska narodna odbrana, organizovala je proteste u kojima je pred zapadom optužila Tita za ubistva 400.000 Srba tokom Drugog svjetskog rata i progone intelektualaca.
U martu 1973. godine SNO je uputio Nobelovom komitetu pismo u kojem se dokazuje da je Tito “diktator”, “zločinac” a preko izraelskog konzula u Čikagu pokrenuli su i jevrejsko javno mišljenje u kojem su podsjetili na Titov antiizraelsku politiku. Slična pisma stigla su do najznačajnijih političara u svetu, uključujući i Vilija Branta i američki Senat.
Emigracijska antipropaganda
Švedski list ‘Sydsvenska Dagbladet’ pisao je o čistkama i hapšenjima u Jugoslaviji, a posebno su aktivni bili pripadnici srpske i hrvatske emigracije. Bilo je to vrijeme kad se režim u Jugoslaviji obračunavao s tehnokratama u državnim preduzećima i praksisovcima na univerzitetima.
Jedan od praksisovaca Dragoljub Mićunović, koji se protivio dogmatskom marksizmu, davno je još pričao da je postupak za udaljavanje osmero profesora i asistenata s Filozofskog fakulteta počeo 1971. godine i trajao naredne četiri.
“Tito je silno želio Nobelovu nagradu za mir. Bio je tu umješan i vojvoda luksemburški, koji ga je predlagao. Glasine tvrde da je on to radio za veliki novac. Tita su upozorili da ne bi bilo dobro da se protjeruju profesori s fakulteta ako hoće nagradu. Brant i Olaf Palme također su ga na to upozorili. Svake godine donosili su novi zakon o školstvu, tražeći formulu kako da nas otjeraju, ali nikako nisu prešli tu fakultetsku barijeru. Vojvoda bi opet predlagao Tita za nagradu, ali opet bi stvar propala”, ispričao je Mićunović i dodao: “Tek kad je shvatio da nema ništa od nagrade, Tito je otjerao profesore koji su mu bili trn u oku.”
Priznao poraz
Negdje pred kraj života, Tito je u jednom govoru najvišim vojnim i državnim zvaničnicima rekao:
“Ja nisam dobio Nobelovu nagradu za mir zbog Golog otoka, iako me za ovu nagradu predlagalo više od stotinu državnika iz cijelog sveta. Norveški kralj tražio je od mene da se izvinim pred cijelim svetom zbog Golog otoka. Rekao sam mu: ‘Ako nekome treba da se izvinim, onda su to oni koji su tamo došli nevini. Informbiroovcima ne želim da se izvinjavam. Nobelovu nagradu nisam dobio i nisam nikoga krivio za takvu odluku. Sam sam sebi presudio.”

Ostavite komentar