U prolazu

Piše : Ibrahim Kapetanović (abrahamking47@hotmail.com)

Nemojte se bojati nićega, ako nemate ništa….

Neobično, u odlasku na posao i moj hod kao šetnja – opušteno, a na samom uglu ulice neobičan ustupak starije dame koja mi napravi prostor uklanjanjem sa pješačke staze. Nebih ni primijetio da nije bilo kišobrana, koji kao da mi dade znak da prođem.

I baš kao da smo isto vaspitani i odgajani – gradski, prepoznah pristojnost ili neko prepozna da mi se žuri.

Ne žurim, sreća živim sporo kao i moj sve sporiji hod, ali imam slobodu da prokomentarišem, jednostavno imam potrebu da prićam. Imam sugovornika, usput kažem gospođi :

„Neobičan je Vaš ustupak i iznenadilo me da je neko uopšte dao drugome prednost, danas je ljudima važno samo da oni prođu i ne primjećuju nikoga.“

Zahvalih se i nastavih, zašto bih se ja osjećao tako, ja se uvijek osvrćem, gledam i naprijed i nazad, kao da se bojim za sebe.

Obrati mi se starija gospođa, kao da je znala o čemu razmišljam :

„Možda Vi ipak imate nešto radi čega treba da se plašite ?“

Sveza mi se šuhva, počeh da razmišljam i rekoh :

„Imam glavu gospođo!“

Ostavite komentar