Tata-ta-tira danas znači – mi smo ista generacija

Razgovarao : Tarik Kapetanović

Tata-ta-tira danas znači – mi smo ista generacija

Ime Branka Milićevića, većini neće značiti mnogo, ali ukoliko se spomene njegov pseudonim Kockica, stvari se uveliko mijenjaju. Kockice koje su u nama odavno složene tokom našeg djetinjstva je zacementirao čovjek čije nas ime uvijek podsjeti na mlade dane kada smo razdragano promatrali svijet oko sebe. S lego kockicama u rukama i Brankom Kockicom smo postali mala iskrena nepotkupljiva publika koja je svoja prva saznanja o svijetu sticala kroz serijal «Kocka, kocka kockica». Iako mnogi nisu uspjeli pregledati svih 251 epizoda, koliko ih je kako kaže Branko bilo, moja generacija je ipak postala dio svijeta u kojem je Branko stvorio carstvo gdje je carovalo samo drugarstvo. Vrijeme je prolazilo a s njim je došao i rat u kojem su trajno izgubljene generacije Brankove djece odrasle uz povik «ta-ta-ta-tira». Na svu sreću Branko je ostao živ. Nakon više od trideset godina koliko je proteklo od snimanja prve serije «Kockice» voditelj s kariranom košuljom za www.Ka5aN.ba govori o svom radu s djecom, stvaranju serijala «Kockice», glumačkom životu i realnosti koja je nekad ali i danas surova za nas male i velike ta-ta-ta-tirce.

Odakle stvarni poticaj za višedecenijski rad s djecom?

Čitao sam u pametnim knjigama da su ljudi postali najuspešnija vrsta zahvaljujući učenju, odnosno podučavanju. Kažu da mi naše mladunce podučavamo duže nego ijedna druga životinjska vrsta. Zato u svakoj ljudskoj zajednici postoji podela rada. U pitanju je, u stvari, podela sposobnosti. Priroda neke obdari talentom za lov, neke za zemljoradnju, neki su istraživači, neki pronalazači, a ja sam talentovan za učitelja. Pošto su deca najbolji učenici logično je da sam se okrenuo njima.

Mislite li da u radu s djecom stoji skrivena formula eliksira mladosti?

Nisam pročitao ni u jednoj pametnoj knjizi da rad sa decom ili za decu produžuje mladost, ali imam relativno ozbiljan dokaz da takvi ljudi podetinje. Naime, u Sjedinjenim državama oni koji preko dvadeset godina piju taj eliksir ne mogu biti izabrani za veliku porotu na suđenjima.

Vašu pozitivnu energiju ste prenosili na nas, one koji su netremice pratili svaki Vaš pokret putem malih ekrana, smatrate li da i danas mediji imaju isti pozitivan utjecaj na djecu?

Potpuno sam uveren da mediji oduvek imaju ogroman uticaj na decu, naročito mali ekran. Da li je uticaj pozitivan ili ne zavisi od umešnosti i namere autora.

Puno smo naučili od Branka Kockice, da li ste bili svjesni da ste Vi bili naša živa enciklopedija ?

U početku ne, ali kad su počeli da me hvale na sve strane shvatio sam da imam veliku odgovornost pa sam moje zafrkancije malo smanjio.

Koliko je vremena potrebno da se realizuje i pripremi jedna emisija «Kockice»?

Za ilustraciju čitaocima, obični filmovi, bez komplikovanih kaskaderskih i masovnih scena, snimaju se od tri do šest nedelja. Danas se jedna zabavna dečija emisija snima od prilike duplo od onoga koliko traje. Znači, polučasovna emisija, poput “Kockice”, bi se snimala sat vremena, najviše dva. Mi smo snimali i po pet dana, pet sati dnevno, a priprema i montaža trajala je najmanje još toliko. Danas se takve emisije više ne prave jer ni jedna televizija to više neće da plati.

Gdje ste pronalazili sve te karirane košulje, koje smo svi zavoljeli i rado nosili?

Gde god vidim zgodnu kariranu košulju ja je kupim. Mnoge su došle iz Londona. Pomalo sam londonski đak. Tamo sam učio pozorište, televiziju i ono najvažnije – jedrenje.

Famozni izraz «tatatatira» smo izgovarali po stotinu puta, kako je nastao i šta u suštini znači?

Nikad nisam hteo da otkrijem tu tajnu jer sam nameravao da organizujem javno pogađanje korz nagradnu igru. Međutim, to nikada ni u sopstvenoj glavi nisam uspeo da prevedem. Na žalost, ni ovim povodom ne mogu da ispričam ništa famozno. Evo, sada ću konačno, ekskluzivno za vaše čitaoce, pokušati da budem analitičan. “Tata-ta-tira” je nešto što ne znam ni da imenujem. To nije izraz, nije ni pozdrav, nije ni uzvik, ni uzdah, nije čak ni reč. «Tata-ta-tira» je bila u službi odmora od edukacije, barem za male gledaoce. Međutim, deca ko deca, a ni ja, nismo mogli da budemo nemi dok skakućemo ulicom ili livadom. Zašto sam ja počeo da uzvikujem baš “tata-ta-tira”, ne znam. Tek, malo po malo to se ustalilo. I sad već, evo, mogu da kažem, “tata-ta-tira” je nešto kao kliktanje čavki kada polete. To je bilo naše kliktanje kada prolazimo kroz prirodu. To gotovo neverbalno izražavanje raspoloženja moglo bi da se prevede kao: “Veselo trčkamo.” Danas je to postao znak prepoznavanja. “Tata-ta-tira” danas znači: “Mi smo ista generacija i imamo zajedničko nešto lepo”.

Kada ste i zašto prestali praviti «Kockicu» koja nam je svima tako puno značila?

Ne znam tačno kad smo prestali. Mislim negde oko devedesete. Razloga je mnogo, a većina ni meni nije jasna. Ja sam stalno pokušavao da “Kockicu” unapredim. Godinama su nas na sve strane hvalili, pa sam pomislio kako bi bilo logično da se “Kockica” premijerno prikazuje nedeljom pre podne, a ne sredom. Naime, činilo mi se da je “Kockica” bolja od nekih drugih emisija koje su emitovane u tom “glavnom” dečijem terminu. Bilo je pokušaja od strane pojedinih drugara da se moj predlog sprovede, ali to nikako nije išlo. Onda se dogodilo ono loše. Izgleda da sam se malo uobrazio. Publika misli da su glumci mnogo važni, pa se ponekad i glumcima to učini. Nisam se baš otvoreno pobunio, ali sam predložio da napravimo pauzu od godinu dana. Kao, da se svi malo odmorimo. Potajno sam se nadao da će mi predložiti da rešimo probleme, a ne da se odmaramo. Međutim, odmorili su me deset godina. Niko me nije zvao ni za neku drugu dečiju emisiju.

Mislite li da će bez Branka Kockice i njegovih emisija djeca postati jednako dobri ljudi ili samo dobri konzumenti reklamnog materijala dječjih emisija ?

U trenutku kad sam ja prestao da snimam “Kockicu” televizijske emisije su počele da se srozavaju. Ali to je samo koincidencija. Počeli su da trule i oni delovi sveta koji za “Kockicu” nikada nisu čuli. Pouzdano znam da postojanje “Kockice” ne bi sprečilo ovaj sunovrat čitave planete.

Djeca vjeruju u bajke, koliko je vjerovanje u iste opravdano, a koliko ih u današnjem svijetu ima ?

Deca su lakoverna. To je neophodno. Ništa ne bismo naučili kada ne bismo verovali svojim učiteljima. Zato kad smo mali verujemo i u bajke. Činjenica da su prastare bajke poput : Pepeljuge, Crvenkape, Snežane, Uspavane lepotice, Ivice i Marice, opstale do danas govori o tome koliko su bajke neophodne za formiranje dečije ličnosti.

Nove televizijske kuće imaju i nove umjetnike i zabavljače koji vode dječje TV emisije, da li su oni po Vašem mišljenju kvalitetni i koliko novi trendovi uopšte utiču na dječje rezonovanje svijeta ?

Za decu je televezija poput bajke – istina. Za njih je sve što na ekranu vide stvarnost. Na žalost, televizija je postala industrija i u borbi za gledanošću industrijalci se služe svim mogućim sredstvima. Najlakše je povlađivati negativnim ljudskim porivima kao što je agresivnost i lenjost.

Definitivno ste bili uzor djeci bivše Jugoslavije, nedostaju li Vam ta vremena?

Da. Ja sam Jugo-nostalgičar.

Nakon rata sam od prijatelja iz Beograda saznao da je Branko kockica politički aktivan, želio sam vidjeti plakat ali nisam nikada došao do istog, koji su bili primarni motivi za takvu vrstu političkog angažmana ?

Naivnost. Zbog silnog druženja sa decom i vaspitačicama izgubio sam kontak sa stvarnošću. Naivno sam verovao da kao poslanik mogu da učestvujem u izglasavanju lepih zakona za decu, zakona zbog kojih bi, ostali poslanici popucali od smeha. Srećom po mene, nisam bio izabran. Između ostalog, verovatno i zato što nisam pripadao ni jednoj partiji već sam ušao u izbornu trku kao nezavisni kandidat.

Djeca Brankove «Kockice» su se suočila s ratom, da li ste bili svjesni da  s klincima odlaze i životni principi o kojima smo toliko naučili uz Vas ?

Nevolje nastaju kasnije kada, prilikom odrastanja, oni koji su prve “istine” naučili iz bajki bivaju suočeni sa surovom stvarnošću.

Sarajevo je bilo opkoljen grad, da li znate da je «Tata-ta-tirce» tokom rata puno više od granata boljela informacija da je njihov Branko poginuo na nekom od ratišta ?

Zamisli kako je tek mene bolelo kada sam čuo da sam pre nego što sam poginuo na ratištu pucao na moje tata-ta-tirce. Još uvek sam zgrožen i nemoj više ništa da me pitaš u vezi ratova, ni naših ni svetskih. Na mene svaki rat od nastanka sveta pa do danas deluje pogubno kao da je svaki od njih bio i moj lični rat. Odlučio sam da se po pitanju ratova ponašam kao noj. Zavučem glavu u pesak i više ih ne vidim. Ne gledam televiziju niti čitam novine.

Danas djeca puno znaju o svojim pravima, pa se čak i roditelji nađu u neobranom grožđu, kako gledate na potenciranje prava djece dok se u isto vrijeme zanemaruje njihova primarna edukacija?

Mislim da su prava dece važnija od primarne edukacije. Bolje da ne znaju ništa a da imaju sva prava, nego da znaju sve, pa i to da nemaju nikakva prava.

Da li ulazak umjetnika u institucije vlasti na Balkanu može pomoći djeci ?

Mislim da ne može. Pročitao sam u jednoj pametnoj knjizi, punoj latinskih citata, sledeće: “Što bliže vlasti, to dalje od umetnosti.”

Vaša «djeca» sada imaju od 20 do 35 godina, Branka Kockice više nema na TV-u, pripremate li za nas neki novi vodič kroz život ?

Moja “bivša” deca mi se često obraćaju na ulici, ili u Pozorištu Puž, a i putem mejla. Pomalo osećam kao da mi se žale. Tako se u meni stvorila potreba da ih naučim još nešto što nisam mogao da im kažem kad su bili mali, jer me ne bi razumeli. Zato sam za njih napisao knjigu o “jako ozbiljnim” temama. Zove se “Prizemljena sreća”. Napisao sam je po ugledu na mnoge mislioce koji su raspravljali o smislu života i sreći, o ljubavi, prijateljstvu, dobroti, o sudbini, i uopšte o vezi između ljudske prirode i sreće. Štrpnuo sam malo od starih Grka i Rimljana, ali i od novijih autora kao što je Dučićeva knjiga Blago cara Radovana. Zato je knjiga pomalo “Priručnik za upotrebu života”. Neke mislioce sam prepričao, neke citirao, ali verujem da ima i par originalnih misli.

Naslov je malo zagonetan. Šta tu znači reč “prizemljena” ?

To kako je rečeno ono što sam kazao, to je ono što je mali novitet. Knjiga se zove “Prizemljena sreća” zato što sam te uzvišene teme spustio na zemlju. Aterirao sam ih.

Šta danas radi Branko Milićević – Kockica ?

Danas sam se pretvorio u Puža. Igram u Pozorištancu svoje uloge. Zato svakog dana treniram mišiće i stičem aerobičnu kondiciju vežbajući načistom vazduhu u selu Ritopek. Penjem se na svoj vidikovac koji ima 37 stepenika. U stvari, trčkam gore – dole.

Za olakšnje povremeno provirim iz puževekućice. Sinhrono pripremam promociju pomenute i još jedne knjige za moju “bivšu” decu. I ono, možda najvažnije, za moju “bivšu” decu, pripremam sajt koji će se pojaviti možda čak i ove godine: www.brankokockica.com

Ostavite komentar